Najlepši događaj u prirodi je ženski osmeh. Potreban je bolji pesnik od mene i Šekspira da to predstavi. I Da Vinči se zagrcnuo.

On razoružava, obećava, inspiriše, ohrabruje, ukrašava, svetli, širi, pomaže, odobrovoljuje, greje, razvedrava, poziva, zrači, smiruje i tako štedi troškove za  bensedin. 

Feministinje se svakako ne slažu. Protestuju, bune se što se žene često smeškaju. To je ponižavajuće za ženu, kažu, moraju stalno da se dodvoravaju muškima, e da bi se mi muški smilovali. To pokazuje njihov neravnopravan položaj, muškarci se ni blizu toliko ne osmehuju. Žensko roblje se smeška da smekša i umilostivi gospodare.

Voleo bih da napišem i kako se žene osmehuju po zakonu svoje prirode, dok je muškarcima potreban povod. Ali ne smem, računajte da ovo nisam napisao, hoću da poštedim sebe od  gneva zajapurenih dama  koje na svaki pomen razlika među nama vade vitriol, jedino što su takvi kao ja zaslužili.

Onomad sam napisao nešto o tome kako u današnje vreme kondom menja naše odnose. Optužen sam da sam ženomrzac, pod naslovom „Nezadovoljeni penis Aleksandra Mandića.“ Šta li me tek sada čeka! Njima će biti očigledno da simpatije za ženski osmeh potiču iz moje želje da držim taj pol, pardon, – rod, tako se to sad zove – dakle da ih držim  pod kontrolom, da im ne priznajem jednakost već da očekujem da se stalno pretvaraju, jer sam nedorastao za partnerstvo.

Nema te ljubaznosti koju ženama možemo uraditi, a da ne izazovemo bes i sumnjičenjena na toj strani sveta; to odmah postaje znak kojim želimo da ih držimo u getu potlačenog pola. Moj poznanik je u Americi otvorio vrata jednoj dami, ili je bar on poverovao da je ona dama. Ona je stajala i gledala ga ljutito, nikako da uđe, a onda mu je skresala: „Vidite  da ja imam ruke“. On se kune da mu je, iako zabezeknutom proradila mašta: „Bidim, a vidim i da nemate mozga.“

A ja vidim da ću nadrljati od mojih ljutih neprijateljica: „Eto kako muške šovinističke svinje odgovaraju na jednu pristojnu napomenu o jednakosti!“ 

Njima izgleda da žene osmeh pravi budalama. Treba da se osmehuju bez razloga onima koji nisu zaslužili. Blesave se, ponižavaju, i još pri tom rizikuju da mi osmeh protumačimo kao dozvolu za svašta. Tu se slažu sa malo jačim muslimanima koji  u tome prepoznaju šejtansku nameru i iskušenje, pa gase taj požar nikabom.  Kikotanje i lascivni kez dolaze iz pakla.

Spisateljica (stvarno ne znam šta će tu ovo „s“, zar ne bi bilo logično „pisateljica“) Ejmi Kaningem je krajem osamdesetih napisala zapaženu malu studiju pod naslovom „Zašto se žene smeju“. I danas se taj tekst pominje i čak služi kao primer dobrog eseja na kursevima pisanja. Žene se smeju više od muškaraca jer su nesigurne i hoće da budu voljene, piše Ejmi i tvrdi da taj izraz sreće, dok ste u stvari nesrećni, ne donosi nikakvo dobro. Od žena se očekuje da se smeškaju bez obzira na situaciju ili društveni položaj. Od pojave fotografije počinje komercijalizacija osmeha, nema tog proizvoda koji se neće bolje prodavati ako mu se na reklami smeškaju žene. Pored istorijske, socijalne i antropološke perspektive tekst sadrži i jasne poruke da žene moraju da objave kako je osmeh njihovo vlasništvo, kao što je glasila važna parola tog doba za telo. Svesti žensko izražavanje na osmeh je poput svođenja orkestra na jedan instrument, kaže Ejmi i obećava da će manje i drugačije da se smeje.

15 godina kasnije, Ejmi se ispravlja. Kaže kako je bila toliko opsednuta idejom da je ženska ljubaznost patologija, da nije umela da čuje ono što su joj i tada govorili oni koji su proučavali tu stvar, među njima i profesor Pol Ekman. On je, izučavajući „osmehnute meditacije“ budistički sveštenika, utvrdio da čak i veštački, plastificirani osmeh može da popravi raspoloženje i učini nas srećnijim. Dakle, „sve žene koje me nisu poslušale, bile su u pravu…a i moja mama je uvek mrzela tu moju malu melanholičnu prozu“ kaže na kraju gospođa Kaningem.

Hvala Ejmi.

Aleksandar Mandić

Televizijski i filmski reditelj

Mera za meru – Politikin kulturni dodatak

Subota 7. februar 2015.