Zove me pre tridesetak godina Milan Vukos, tadašnji direktor Televizije Beograd i traži da se nekako obogati Beogradska hronika, da u programu ne budu samo suvoparne informacije. Posle nekoliko dana vratim se sa predlogom.

Milovan Ilić Minimaks je bio prvak radio televizijskog humora i predložim da zajedno smišljamo program, on da ga vodi, ja da režiram i uvek da imamo u studiju nekog gosta sa kojim ćemo da razgovaramo o vestima dana. I pored toga što je mešanje zabavnjaka u informativne sadržaje bilo nečuvena stvar, Vukos prihvati ideju.

Počnu pripreme, dolazimo Mića i ja da predložimo gosta za početak: Stane Dolanc! Nije teško starijim čitaocima dočarati kakvoj je super-teškoj političkoj kategoriji pripadao taj teškaš. Za mlađe da kažemo: „Tito pa on“. Meškolji se Vukos u stolici ali mu se brk smeška i odobri tu avanturu. Ono što je Vukosa činilo izvanrednim direktorom jeste i to što je umeo da tako „rizičnim likovima“ kao Mića i ja obezbedi prostor za igru u sred političkog ringa.

Pristane i Dolanc, na vidiku je neviđena stvar. Kao kada bi danas Šefa propitivao Lane Gutović.  I evo nas pred emisiju, sedimo kod Vukosa u kancelariji nas četvorica i dogovaramo se. Pita Milan Staneta: „Ima li nekih tema koje ne biste želeli da čujete?“ Sledi odgovor zbog koga sve ovo i pišem: „Nema. Ja ću da odgovorim na svako pitanje koje vi smete da postavite.“

Znači tako! Krene razgovor, pita Minimaks da li je Dolanc zadovoljan bezbednosnom situacijom u Beogradu. Kaže Stane da je zadovoljan i da su svi slučajevi krupnog kriminala rešeni. Na to kaže Mića: „Osim jednog.“ Pauza. Gleda Dolanc, šef svih obaveštajnih službi  u Miću, ne zna na šta voditelj misli, a neugodno mu je da to prizna. Preuze Mića vlast u studiju.

Danas je malo drugačije. Novinari imaju slobodu da pitaju, mada nekako ne znaju šta bi sa njom. Neću da nabrajam velike oblasti našeg života o kojima vlasti ćute, svi se mogu toga lako setiti. Zamislimo u studiju komedijanta Laneta i čoveka koji je danas „On pa on.“ Prvo, teško je zamisliti da On prihvata takav dijalog. A sloboda pitanja? Tek to je teško zamisliti u živom programu. Na primer, jedno od lakših pitanja: zašto neko hoće da nas časti Blerom? Kakav interes ima taj koji plaća? Kako ćemo se odužiti za tako lep poklon?

Umesto Dolancove oholosti sada golemaši imaju konkretne interese u mutnim sferama. To su za njih minska polja kroz koja se šunjaju sa strahom. Kako se to vidi? Pa tako što kada se nekome omakne i postavi pitanje o izvesnoj zatamnjenoj zoni današnje vlasti, može biti šutnut, vređan, ignorisan ili zatrpan drvljem i kamenjem. U najboljem slučaju, skinut sa programa, i on i njegova emisija. To je najbolji slučaj zato što se onda vidi šta se desilo, novinarka ima neku moralnu satisfakciju. A kako će od te satisfakcije da plati račune, to je njen problem. U takvoj realnosti, naravno da nije neophodno da neko nekoga zove i traži ovo ili ono. Skoro da ne znam šta je za novinare bolje, ono onda, ili ovo sada.

Verujem da ništa što se javno pokazuje ne sme da bude bez duha i distance, da je zrno vedrine i samo-ironije najbolja preporuka, bez obzira da li je reč o umetnosti novinarstvu ili politici. Tako posmatrano, nalazimo se u mračnoj zemlji. Ne mogu da se setim ni jednog našeg političara (osim Tasovca, ali on i nije političar) koji je u stanju da se inteligentno javno šali, da prihvati duhovit dijalog, a pogotovo da se obraduje toj prilici. Strašna greška njihovih PR gurua; takvi ljudi ne mogu probuditi zrak optimizma niti inspirisati da se podnesu „krv, znoj i suze“. Samo izvanredno inteligentan i duhovit  čovek kao Čerčil, mogao je da pobedi uz takvo obećanje. Kod nas su to mogli Ante Marković i Đinđić, ali oni nisu imali Engleze, već nas.

Neću da ovo bude tekst o politici. Očevidno je među ljudima koji se bave kulturom sloboda za pitanja još mnogo manja. Svi mi koji ne časimo časa da pljucnemo po političarima, štitimo sebe od nezgodnih pitanja mnogo efikasnije. Sve sami serdari i vojvode. Kada ste čuli nešto ovako: „Zašto ste nagradili tu nemaštovitu, manirističku i jezički tanku knjigu?“ „Kako objašnjavate da već na osmoj reprizi tako bučno najavljivane predstave samo 40 gledalaca kupi kartu?“  „Kako je moguće da se u vrhunskom pozorištu toliko upropasti taj izuzetno lep tekst?“ „Da li stvarno verujete da vaša besmislica koju predstavljate kao „instalaciju“ može ikoga da zainteresuje?“ „Kada ćete prestati da svakoga ko sedne za klavir na vašoj bini najavljujete kao nešto izuzetno?“

Isto, a možda i više, zaštitili su se lekari, sudije, profesori univerziteta, popovi, fudbalski klubovi…

Za kraj vredi ponoviti čuvenu anegdotu koja tačno prikazuje odnose u današnjim demokratijama prema slobodi medija. Henri Kisindžer, još jedan inteligentni majstor, staje pred novinare na  konferenciji za štampu i kaže: „Nadam se da ste spremili pitanja za moje odgovore?“

Aleksandar Mandić

Televizijski i filmski reditelj

Mera za meru – Politikin kulturni dodatak

Subota 21. mart 2015.