Danas u sjaju sećanja ne izgleda da je Đinđić umeo da bude utučen, ali baš je tako bilo na povremenim sastancima, kada je slušao rezultate agencija za javno mnjenje dok izveštavaju o malim procentima građana koji ga podržavaju. Onda je smislio da nešto uradi, da napravi akciju „Srbija na dobrom putu,“  da se približi ljudima, pruži im priliku da ga neposredno čuju i pitaju, i da pita on njih. Planirali smo da obilazi srpske gradove, da povede uvek nekoliko ministara koji bi tokom dana posetili sve ono što se tiče njihovih resora i da predveče u lokalnom domu kulture sednu ispred publike i razgovaraju. Nije bilo nikakvih ograničenja, svako je mogao ući, mogli su pitati šta god hoće, razgovori su  trajali obično oko 2 sata i nekako se završavali spontano, susret je prirodno išao kraju. Svaki put je u Beograd nosio naramak papira koji bi mu ljudi dali o svojim mukama sa državom.

Predložio sam mu da vodimo mala reportažna kola sa sobom i prenosimo te susrete na lokalnim televizijama. Naknadno smo slušali da su ti programi bili veoma gledani. Zoran je bio briljantan, pokušavao je pre svega da motiviše ljude, da se pokrenu, da preuzmu inicijativu, obećavao je savezništvo njegove vlade i njega lično u tim naporima. Na kraju razgovora skupljali su se grozdovi ljudi oko njega i ministara, neki sa suzama u očima. Izgledalo nam je da se emocije menjaju, da uspevamo, sve do sledećeg susreta sa agencijama za javno mnjenje. Rezultati su bili opet, i opet, veoma skromni.

Snimio sam skoro 40 sati tog materijala i na godišnjicu smrti napravio dokumentarac „Ako Srbija stane“ večiti spomenik Đinđiću. Jednu od stvari rašta mi se vredelo roditi. Najveći deo izjava koje se povodom Djindjića citiraju, zapravo su delovi tog rada snimljeni u Šapcu, Užicu, Vršcu, Smederevu, Subotici…Svi susreti su se odvijali u domovima kulture osim…

Novi Pazar. Stiže tehnička ekipa tamo oko podne, hoće da montiraju opremu, ali direktor doma kulture ne dozvoljava. Pominje neke pare, šta li, traju pokušaji da se šef smilostivi, ali na kraju on ne dopušta da se susret sa gradjanima dogodi u toj „njegovoj“ sali. Onda se improvizuje, donose se neki stolovi i stolice ispred doma da se smeste gosti, namešta se ozvučenje i predveče susret otvara Zoran koji kaže „Nije kako je predviđeno, ali možda je i bolje ovako, zdravije, na čistom smo vazduhu i  jeftinije je.“ Tako je snimljena izmedju ostalog i ta kultna izjava „videćemo se u budućnosti.“ Kao odgovor na zloćudno pitanje.

Dakle, poglavica lokalnog doma kulture mogao je da spreči predsednika vlade i nekoliko ministara da udju u salu. Bljutavo mi je da pravim očigledna poređenja, znate na šta mislim.

Minuli su i ovi izbori. Nikome nije pomoglo citiranje Djindjića, naprotiv. Na sve strane pametni komentatori znaju šta bi Zoran drugačije uradio i zašto mu ovi danas nisu ravni. Pa bi onda, kao, sve bilo drugačije.

Ne bi bilo drugačije! Jedino što bi bilo drugačije je to što bi taj sjajan čovek, Zoran Djindjić bio živ. Ovako, ne može nikoga da klepi po zubima dok mu pevaju slavopojke. On nam je dobar samo kad je mrtav.

Aleksandar Mandić

Televizijski i filmski reditelj

Mera za meru – Nedeljnik

Četvrtak 15. mart 2018.