Šta Šekspir ima da nam kaže o današnjoj drami u Grčkoj

Tačno kaže Harold Blum da je Šekspir izmislio ljudskost i da se sve o ljudima može naći u njegovim delima. Šta ima da nam kaže o današnjoj drami u Grčkoj? Odmah se prisećamo „Mletačkog trgovca”.

Kada se izgovori taj naslov, prvo se pomisli na Šajloka, da je to komad o njemu. On je jedan od Šekspirovih najznačajnijih likova, o njemu se najviše piše, posle Hamleta. Ne samo zbog jevrejstva nego zbog zagonetnosti teksta, zbog njegove polivalentnosti. Iako je Šajlok tako moćno izvajan, taj naslovni biznismen iz Venecije nije Šajlok već Antonije i komad se zove po njemu, on je „glavni junak”.

Antonije naizgled deluje kao „čovekoljubiv trgovac”, ali to nije tačno. On pokazuje grubost, osornost, mržnju, demonstrira veliku nečovečnost u odnosima prema ljudima, naročito prema Šajloku, da i ne pominjemo odnos prema svom roblju i posluzi. Na to mu i Šajlok skreće pažnju. Antonije je usamljenik, ko pročita tekst ostaje sa snažnim utiskom njegove lične pustoši. Pored svih drugarstava, pohvala, altruizma, „najfiniji gospodin koga je ikad zemlja videla”, nema svog Horacija, nikog ko mu je oslonac, Šekspir ga ostavlja bez pravog prijatelja. Ispod njegovog altruizma stoji neka vrsta greha, nešto prikriveno, njegova nesebičnost nije autentična niti univerzalna. Dakle, Antonije ne može biti pozitivan lik. O tome govori i njegova poslednja reč u petom činu kada kaže:

„Život ste mi dali a i ono čim ću da živim pošto ovde piše da su u luku zbilja čitave pristale moje lađe”. Dakle, nisam naučio lekciju, neću živeti preporođen, od ljubavi kojom je obasjan hepiend, već opet od lađa i talira. U prvoj sceni kaže Gracijano (koji se ne slučajno, tako divno zove): „Vi pridajete i odveć mnogo pažnje ovom svetu, onaj ga gubi ko ga kupuje s toliko truda”.

Komad počinje Antonijevom čuvenom replikom: „Ja sam neraspoložen, a ne znam zašto”. Poznati problem za šekspirologe: šta je uzrok njegove melanholije? Ima mnogo tumačenja: da je to prosto bilo u modi, da ga ne veseli materijalni svet, a neki misle da je on homoseksualac, (za čim se prilično povodi predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu). Ima zaista mesta u komadu koja to mogu da pravdaju. Kada se oprašta od Basanija pred brodom, on se rukuje, plače, ne može da izdrži, okreće glavu, nesrećan što mu odlazi Basanije, njegova ljubav. Neposredno pre nego što treba da umre zbog Šajloka, on kaže: „Pričaj o mojoj ljubavi”. Može biti da je tu koren njegove sete.

Šta god bilo, to je belosvetski mešetar, s ponorom u duši koji pare ispuniti ne mogu.

A Šajlok? Zašto uopšte hoće meso kao zalog kada u tom trenutku ne može znati da će Antonijeve lađe propasti? Zašto ne traži kamatu jer mu je ovaj „došao na kanal”, mora da uzme zajam?

Hugo Klajn nudi logično objašnjenje: zato da bi na Rialtu, mletačkom Volstritu, tamo gde je pljuvan, šutiran i vređan, mogao da kaže: „Evo, taj gospodin, Antonije, taj altruista, taj veliki gazda, kraljevski trgovac morao je doći kod mene da založi meso svoje da bi od mene dobio pare”. To je neka satisfakcija, kaže Klajn, satisfakcija za Šajloka, zgnječenog čoveka. I rođena ćerka ga napušta, beži od iste praznine koja zjapi iz Antonija. Prototip bankara.

Predrag Ejdus kao Šajlok u predstavi „Mletački trgovac” Jagoša Markovića, JDP (Foto N. Petrović)
Predrag Ejdus kao Šajlok u predstavi „Mletački trgovac”

Jagoša Markovića, JDP (Foto N. Petrović)

 

Šekspir kaže da je taj komad komedija. Kakav sjajan putokaz!

Ovo je komad o dva nesrećnika, Antoniju i Šajloku, partnerima u transakcijama, ali i mnogo važnije, o tri srećna ljubavna završetka. Peti čin je svetkovina, pobeda duše. Tri para idu u krevet u slavlje ljubavi, sreće i zadovoljstva. Zato je to komedija, jer se završava tom radošću ljubavi, jer izvrgava ruglu opsesiju evrima. Ne kaže Šekspir bukvalno „vi kupujete svet i zato ćete biti melanholični i osuđeni na otuđenje”, nego je sve višeznačno, kao i uvek kod genija.

Ovo je komad u kome pobeđuju žene, u kome one pokazuju da je muški svet sa svim svojim trgovinama, mesnatim kamatama i pravnim zavrzlamama obična predstava. Sve je to krhko i dostojno ismevanja i treba da bude izvrgnuto ruglu, na osnovu jednog lepog argumenta, da se ne sme krvariti zbog talira. To je namerna sprdačina s pravom koje reguliše finansije, dakle sa onim do čega Mletačka republika najviše drži: vrhunski zakon, na kome stoje stubovi Venecije. Porcija to i izričito kaže u sredini, u trećem činu. Kada sazna da joj je prijatelj u nevolji, kaže: „Ja sam čula njihove zapetljancije, imam sjajan plan, imam u glavi hiljade ovakvih šeretluka i drskih smicalica što će ih izvesti na povlačenje.” Nerisa, njen Horacije, odgovara: „Ha, da se do muškaraca spustimo?!” a Porcija će na to: „Fuj!”. To je ključno mesto o kome, koliko znam, nema govora u literaturi, ali to je nešto što je tu, ako hoćete da pažljivo čitate. Licenca moja.

Trijumf ženske mudrosti, pobeda svega što one na ovom svetu i dalje čuvaju. Angela Merkel mi je uvek izgledala drugačije.

Peti čin „Mletačkog trgovca” je slavlje na atinskim ulicama u onom post-referendumskom snu letnje noći.

Aleksandar Mandić

Televizijski i filmski reditelj

Kultura – Politika

Petak 10. jul 2015.