U gomilama raznih obeležavanja, teško je naći tako bedan, glup i dosadan,  amaterski rad koji su francuski ceremonijal majstori demonstrirali u nedelju. Ne znam za primer da je krupniji događaj gore upriličen. Očigledno je da je “duh” te priredbe osmislio francuski “mudri” politički um. Slab je to alibi za tako neverovatnu glupost bez trunke šarma, privlačnosti ili zračenja, koju smo gledali iz blokiranog, zgrčenog Pariza. Kad politika uzme takvu stvar u svoje ruke, ništa se osim mrtvorođenčeta i ne moze pojaviti, ali kada tome onoliko doprinese i francuska državna televizija, desi se čudo sramote za Francusku. Beskrajni nepokretni totali, besmisleno mlataranje kamerama i planovima, potpuno odsustvo želje da se prikaže događaj, onolika fokusiranost na narcisoidnog superstara Makrona, operisanog od trunke šarma. Njegov bezobrazno dug, patetičan i očajno banalan govor nije se mogao izdržati. Kad bolje razmislim, posle svega, baš mi je i milo.

Ne bih trošio laptop  radi francuza (neka se svojom brukom oni bave), da nasa drzavna televizija nije ovoj koještariji dodala jednu potpuno originalnu i zavidnu dimenziju – falsifikat direktnog prenosa.  Od početka slike iz Pariza pojavljivao se u kadrovima Tači, muvao se među glavonjama i onako glavat bio baš vidljiv. Onda su gosti seli, pa je taj poglavica postao još vidljiviji, a našeg glavara nigde. U neko doba, tek u 46. minutu prenosa, kamera švenkuje 3-4 sekunde po statistima od gostiju.  Među njima eto ga I naš junak što je tamo branio srpsko dostojanstvo do poslednje kapi poniženja. Onda počne taj blentavi govor, naseg šefa opet nema, a Tači iskace počesto. “E  ne može to tako”, reče neka jako pametna glava u Srbiji, umeša se u režiju i naredi da ima da se vidi Vučić, nek gledaju kako će!  Lako će: uzećemo lepo taj kadar gde se gazda vidi, pa ćemo ga na svoju ruku ubacivati u prenos povremeno, bar da izjednačimo sa partnerom iz Brisela. Ali onda imaju novu muku: taj kadar je kratak i pokretan, ne vidi se On dovoljno dobro i dugo. I za to ima leka: zamrzni kadar, napravi fotografiju, pa to ubacuj! Naredba – izvršenje. I tako tri puta, svaka tri minuta od pedeset osmog. Ide očajni prenos, pa tras: smrznuta slika,  očigledno smuljana zbog pokreta kamere.  Ko te pita, ko da narod zna sta je friz i kvalitet slike. Vidi se naš Vučic, to se jedino računa.

Ovaj izum otvara neslućene kreativne mogućnosti u žanru žive televizije. Na primer, ako preuzimamo prenos utakmice iz sveta u kojoj Zvezda gubi sa 6-1, možemo lepo da poštedimo naciju i pored golova koje su dali protivnici, prikazujemo taj jedan naš koliko treba i tako dođemo do pobede, naprimer 9-6 za nas.

Ne znam ko je naredbodavac, ali nekako verujem da je iz kuće. Njihov strah od Šefa je postao refleks. Toliki minuti teku a nema Gazde! Sta će im reći kada se vrati, bog te?!

Postoji u Parizu gradski muzej koji ima kolekciju posvećenu retuširanoj istoriji na fotografijama iz raznih totalitarnih režima. Ono – kako ko padne u nemilost, nestane sa slika. Retušeri brzopleti, pa ponegde nema čoveka a na slici ostale cipele ili šešir ali, ko sme da pita, važno je da ga nema. Naš slučaj je originalan, važno je da ga ima! Ako ga nema, retušeri malo umuljali i umrtvili sliku – i eto ga.  Ko te pita.

Kakav originalan prilog pariskom muzeju, u novoj kategoriji: retuširanje žive televizije.

Aleksandar Mandić

Televizijski i filmski reditelj

Vreme | BR 1454 | – Lični stav

Četvrtak 15. novembar 2018.