Valjda je prošlo dovoljno vremena da se o tome šta je izgovorio predsednik Akademije Vladimir Kostić za Radio Beograd može nešto reći a da kod publike ne izazove moždanu oluju.

Kada se desio „skandal“, prva reakcija gospodina Kostića bila je logična: „Da li ste pročitali ceo intervju?“ I zaista, nisu mogli pročitati CEO intervju, jer ga nigde nema, a ono što postoji je skraćena verzija, i to skraćena tendenciozno i blesavo. Dakle, ko želi da učestvuje u razgovoru o tome šta je akademik rekao, mora da odvoji sat vremena presluša emisiju, i pritom uživa:

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2015/10/16/25705193/sedmica1810.mp3

Na 34:30 pitanje glasi „Da li očekujete poziv da se Akademija sada uključi u rešavanje dileme koja nas muči već duže vreme a koja je jednostavno postavljena: kosovo ili EU.  “Kakav je vaš stav o tome?”  Čovek odgovara: ” Stav Akademije nije artikulisan da bih ja mogao da kažem “stav Akademije je takav i takav” . Bilo bi nekorektno da ne kažem šta je moj stav.“

Zastanimo ovde. Šta je po mišljenju uspaljenih kritičara Kostić trebao da kaže na direktno pitanje? Možda: „Ja nemam mišljenje.“ ili „Imam mišljenje ali neću da Vam kažem“, ili „Predsednik Akademije ne misli, on samo saopštava šta Akademija misli, ako nešto misli“. Dakle Vladimir Kostić posle izričite ograde kaže tačno: „Bilo bi nekorektno da ne kažem šta je moj stav.“ i nastavlja: „Iz usta nekoliko vrlo uglednih akademika, je bilo sasvim jasnih naznaka…da ih ne imenujem sada…ali konačno dvojicu mogu, pokojnog Despića i Dobricu Ćosića; bojim se da je u ovom trenutku jedina politička mudrost na koji način sa nekim elementima dostojanstva napustiti Kosovo koje de fakto i de jure više nije u našim rukama.” Ne traži gospodin Kostić da dignemo ruke od Kosova, naprotiv, on citira Jevreje i njihov vekovni pozdrav „Da ruka presahne ako te zaboravim Jerusalime“, zna da nijedan istorijski lom nije večit, ali veruje da u ovom času samo trošimo vreme i energiju na izgubljenu stvar. Ima li zaista ikoga u Srbiji ko ovo ne zna?

Deo rečenice o vrlo uglednim akademicima, između ostalih o Despiću i Ćosiću, nije se pojavio. Velika lista podrške na „Peščaniku“  jako bi se smanjila da su ovo videli. Oni podržavaju Kostićevo pravo da kaže svoje mišljenje, što je lepo i banalno, ali nisam siguran da bi ta masovna podrška ostala da su znali celinu, da su znali šta je stvarno rečeno. Pogotovo da su znali za apel da se bavimo onim što je živo, Republikom Srpskom.

Ne bih se trudio oko ove medijski već potrošene  teme kada ne bih verovao da je ovaj razgovor ima trajnu vrednost i kada u tom razgovoru koji je vodila Ana Tomašević, ne bi bilo drugih, izvanredno važnih stvari. Centralna reč i lajtmotiv tog razgovora je vitalizam.Mi treba da preživimo, da imamo svoju projekciju za budućnost i ja bih u tom kontekstu mnogo više od istorijskih mrzovoljnosti hteo da pozovem na vitalnost… Srbija, kakav god udarac da primi mora da nastavi sa širenjem svojih demokratskih kapaciteta, sa širenjem prostora slobode, inače neće opstati…Žrtvovanje nema nikakvog drugog smisla sem još jednog pogrešnog koraka u srpskoj istoriji“

Kada govori o delovanju Akademije, kaže, veoma lepo: „Jedan svakako ključni element jeste da mi kao nacionalna institucija treba da definišemo šta u tom zavežljaju našeg identiteta, kulture, istorije, umetnosti, nauke treba da prenesemo preko brisanog prostora globalizacije. Nama, kao što vidite, savetuje se da se sve zaboravi, da možda potpuno goli pretrčimo taj prostor. Naravno, daće nam da obučemo ono što oni misle da treba…To se nameće i mnogo većim narodima i kulturama, ali neka to bude neki minimalni otpor, ono što će nas podsećati ko smo, gde smo i kuda želimo da idemo. To ne podrazumeva izolaciju, naprotiv, to podrazumeva samo svest o tome da i mi tamo gde idemo, možemo ponešto da damo.“  

Uvek vitalizam i aktivizam: ”Kosovo naravno podrazumeva i ogroman broj onoga što predstavlja našu kulturnu osnovu. Oko toga se moramo boriti i zubima i noktima…“  „Svi zajedno moramo da vidimo gde su naše realne mogućnosti i te mogućnosti treba otvoriti za decu. Sa 62 godine ja ću glasati i postupati onako kako moja deca budu rekla,budućnost je njihova, nije više moja.“ Poruka kritičarima unutar Akademije: „Ja ću prihvatiti sugestije samo onih koji su tu kritiku pokušavali da ovaplote u neku vrstu konstruktivnog napora. Sedeti sa strane, pušiti cigaru, piti kafu i pljuvati po svemu, to je privilegija onih Mapetovih staraca koji sa galerije objašnjavaju šta se događa na bini. Iѕvolite gospodo, siđite na binu.“

Najgluplja reč koja se čula od kritičara je bila kako je to što govori ustvari Vučićeva narudžbina. Kostić je jedan izuzetan i zabrinut čovek koji ume da misli i da bude svoj.  Sjajan intervju jednog ostvarenog i celovitog bića koji, što je tako retko među nama, ume da ostane skroman.

Pri kraju intervjua, pitanje glasi „ Šta bi bila terapija za ulazak u društvo prosperitetni?“ Kostić odgovara maestralno: „Samopoštovanje. Bez žurbe i uz samopoštovanje

Ja ne znam za umniji, sažetiji i bolji savet današnjoj Srbiji. To bi trebalo da stoji u svakoj vladinoj kancelariji na zidu. I po kućama, uz ikone.

Aleksandar Mandić

Televizijski i filmski reditelj

Mera za meru – Politika

Subota 7. novembar 2015.