Jedva sam dočekao mesec Maj u kome je pre 75 godina rođen Josif Brodski, kao povod da sa vama, mojim čitaocima, podelim jedno potresno pismo koje je pesnik i budući nobelovac, uputio Leonidu Brežnjevu. Piše ga na putu za koji ga pakuje sovjetska narodna milicija i šalje u izgnanstvo bez državljanstva,  kao „potpuno bezvrednu osobu koja može biti da puštena da ode“. Tako se izvoleo izraziti psihijatar, tada čuveni dr. Snežnjevski (koji se nije potrudio ni da vidi svog pacijenta) pošto je Brodski  dva puta odbio da, kao Jevrejin, bude poslat u Izrael.  Pravu dimenziju pismo ima tek ako se zna da ga piše čovek koji je do te svoje 32. godine, zbog poezije  bio u zatvoru kao „socijalni parazit“; u izgnanstvu nekoliko godina i dva puta u ludnici pod užasnom terapijom. Rukopisi su mu bili konfiskovani, slikarka Marina Basmanova koju je do kraja voleo odrekla ga se pod ucenama, a sin Andrej dobio njeno prezime da bi ga sačuvali od stigme. Na predlog oca.

Pre mnogo godina, praveći emisiju o Brodskom, video sam to pismo i napravio jedan kratak video u kome je mladi Branislav Lečić igrao Brodskog, a onda sam to pismo na papiru izgubio. Video iz tog TV doba i nije imao šansu da se sačuva. Raspitivao sam se okolo, na internetu tog pisma nema, ali ga je ovih dana našla njegova verna Neda Bobić.

Pismo Josifa Brodskog L. I. Brežnjevu, jun 1972.

Poštovani Leonide Iljiću, napuštajući Rusiju, ne po svojoj volji, što Vam je, može biti poznato, odlučio sam da Vam se obratim s molbom, na šta mi daje pravo čvrsto uverenje da sve što sam uradio za petnaest godina na polju književnosti služi i poslužiće  isključivo u slavu ruske kulture. Hoću da Vas zamolim da mi date priliku da se sačuva  moje učešće i prisusutvo u ruskom književnom životu, barem kao prevodilac – u ulozi u kojoj sam i do sada postojao.

Dozvoljavam sebi da mislim da je moj rad bio koristan i da bih mogao i nadalje da koristim svojoj zemlji. Tako se, na kraju krajeva, radilo i pre stotinu godina. Pripadam ruskoj kulturi, osećam se njenim delom i nikakva promena mesta ne može da utiče na konačan ishod. Jezik je mnogo stariji i neizbežniji od države. Ja pripadam ruskom jeziku, a što se države tiče, mera patriotizma jednog pisca, po mom mišljenju, jeste to kako on piše na jeziku u kome živi, a ne zakletve sa govornica.

Teško mi je da odem iz Rusije. Ovde sam se rodio, odrastao, ovde sam živeo, sve što znam i pamtim dugujem njoj. Sve zlo što mi je sudbina dodelila obilato se nadoknađivalo dobrim, i nikada nisam osećao da me je Otadžbina povredila. Ne osećam to ni danas. Jer, iako prestajem da budem građanin SSSR, ne prestajem da budem ruski pisac. Verujem da ću se vratiti; pesnici se uvek vraćaju, lično ili na hartiji.

Želim da verujem i u jedno i u drugo. Ljudi su prevazišli doba u kojem je vladalo pravo jačeg. Zato je na svetu previše slabih. Jedina pravičnost je dobrota. Od zla, od gneva, od mržnje – čak i ako ih nazovemo pravednim – niko ne dobija. Svi smo mi u životu osuđeni samo na jedno: na smrt. Umreću ja koji pišem ove redove, umrećete Vi koji ih čitate. Ostaće naša dela, ali će i ona biti podložna uništenju. Zato niko ne treba da smeta drugom da radi svoj posao. Uslovi postojanja su dovoljno teški da bismo ih dodatno otežavali. Nadam se da ćete me dobro razumeti, da ćete shvatiti šta Vas molim.

Molim Vas da mi date mogućnost da i dalje živim u ruskoj književnosti, u ruskoj zemlji. Mislim da ni za šta nisam kriv pred svojom Domovinom. Naprotiv, mislim da sam u mnogo čemu u pravu.

Ne znam kakav će biti Vaš odgovor na moju molbu i da li će ga uopšte biti. Žao mi je što Vam nisam pisao ranije, sada više ni nema vremena. Ali kažem Vam: čak i da mom narodu nije potrebno moje telo, moja duša će mu u svakom slučaju biti od koristi.

Pismo do Brežnjeva nije stiglo, nije moglo biti poslato. Otišlo je u izgnanstvo, u džepu, u koverti, dok je pisac sprovođen do aviona za koji nije znao ni kuda ga vodi. Sleteo je u Beč.

Njegovim roditeljima je 12 puta odbijana molba da ga posete. O pokušajima telefonskih razgovora pesnik je napisao bolne redove, poeziju u prozi: „Soba i po“. Nije ih više video. Sahranjen u Veneciji, nikada se nije vratio u Rusiju.

Osim „na hartiji“.

Aleksandar Mandić

Televizijski i filmski reditelj

Mera za meru – Politikin kulturni dodatak

Subota 2. maj 2015.