Piše nam Bogoljub Karic ovih dana o Putinu, pa usput kaže: “Predsednik vlade Aleksandar Vučić se svim silama trudi da pobedi defetizam i odsustvo volje da se smelo zagazi sopstvenim putem. Ali, jedna lasta ne čini proleće. Ponekad mi se, odavde, iz daljine, čini da on tu bitku vodi usamljen i da njegovi pojedini bliski saradnici ne razumeju silnu energiju premijera da preokrene Srbiju.”

Praviću se da ne primećujem čijukanje usmereno na pomilovanje i povratak u Srbiju, obraćam pažnju na drugi lajtmotiv, tako omiljen u Srbiji: “…On tu bitku vodi usamljen i njegovi saradnici ne razumeju silnu energiju premijera…”

Koji su ti saradnici koji ne razumeju? Mi koji smo ovde ih ne primećujemo. Naprotiv, oko njega je utrka, ko će više,  brže i bolje da pogodi i razume čak i neizrečene misli svog vođe. Ali, pošto stvari ne idu baš dobro, primenjuje se ta jadikovka: njegovo okruženje ne radi kako treba.

Od kada pamtim to je tako. “Kada bi samo drug Tito znao šta se radi, sve bi bilo drugačije. On je ogradjen, ne dobija prave informacije, kada bi samo bilo nekog da mu kaže. Evo, na primer, ja!”

Neverovatna je potreba da se poglavica opravda, da na njegovu veličinu ne padne ni trunka sumnje. To je važilo i za najgora nepočinstva, na primer za zverstva na Golom otoku. Da je Tito znao šta se dešava, tamo bi bila letnja škola za komunistički preobražaj. Da su ga samo poslušali, svi Albanci Hrvati i Muslimani bi voleli Srbe i obrnuto.

Zatim  Milošević: Sloba je odličan, ali nema sa kim. Ovi oko njega su pokvareni, nesposobni i ko zna za koga rade. Ne znamo zašto ih ne posmenjuje i ne postavi prave ljude. Kriminalci cvetaju a on ne zna šta se radi.

A tek žene! Da nije bio pod uticajem Jovanke, sve bi bilo bolje. Da nije bilo Mire, ne bi se tako završilo. I Nikoliću dolazi Dragica na naplatu.

Onda je došlo vreme da se opravdava Koštunica. On je pametan, pravdoljubiv ali spor, pa su go okupirali šefovi kabineta, savetnici razni mućkaroši, prisluškivači, dosovci raznih vrsta, ne zna čovek kako stoje stvari, radi mu se o glavi.

O glavi se Djindjiću i uradilo. I danas se može čuti da se to desilo zato što se okružio belosvetskim kvazi-ekspertima, muvarama i vucibatinama koji se samo za pare zanimaju. Interesantno da se za njegovog života nije pominjala “silna energija…da se pobedi defetizam”, a bila je to glavna nit njegovog života. Trebalo je da on nestane, pa da se to primeti.

Zatim Tadić. Tu je tek bila velika gužva oko prestola. Savetnici, školski drugovi, gurui marketinga, udvarači i udvaraljke. I on se naknadno žali da nije dobro video šta se oko njega zbiva. A lepo smo mu govorili. Po kafanama.

Što je više vlasti, više smo spremni da opravdavamo murdarluk. Kao da taj, koji je skoro uvek u apsolutnoj vlasti, nije odgovoran za svoju okolinu. Pošto je moćan, bolje je njega hvaliti, a druge kriviti za neuspeh. Ta perverzna potreba, da dok su moćni, budu nedužni za svoje greške, jeste masovni mazohizam. Imam reč za to “masohizam.” Drugo ime za mentalitet sluge.

U tom smislu poredjenje današnjeg šefa sa Titom je sasvim umesno.

Aleksandar Mandić

Televizijski i filmski reditelj

Mera za meru – Nedeljnik

Četvrtak 15. decembar 2016.