Ja pripadam generaciji „baby boomers.” Posle pravih bum, bumova nastupila je slatka pucnjava po krevetima širom sveta, da se u veselju nadoknade katastrofalni manjkovi ljudi. Tako se i meni posrećilo da se rodim.

Rasli smo u bedi i sivilu, pamtim samo dve boje u detinjstvu, sivu i tamno smeđu, ne računajući crvene zvezde i barjake. Čak i oni kojima je preteklo nešto žuto ili rozikasto, nisu baš bili radi da se izdvajaju, pa smo tako svi bili manje-više podobni. Crno beli svet.

Ali, onda se pojavio prvi film u boji „Bal na vodi.“ Rapsodija tehnikolora; kao da se digla zavesa (koja se već tada zvala „gvozdena“, samo mi to nismo znali) i poplava atrakcija za oči navalila da nas zamantra. I muzika, laka, zanosna, nimalo nalik na narodnu muziku u simfonijskoj obradi koju smo imali slušati na radiju. Beograd koji je imao 426.000 stanovnika, kupio je 330.000 karata u bioskopu „20 oktobar“, i taj film je postao najgledaniji u istoriji Jugoslavije.

Pukotina kroz koju smo virili na Zapad, stalno se širila. Stigao je i popularni džez, ta forma slobode, sa raspevanom trubom i napuklim glasom Luja Armstronga. Još sam bio sam osnovac sa periferije kad je objavljeno da Sačmo stiže u Beograd.

Sada pogledajte sliku. Armstrong na pisti aerodroma u Zemunu, tek izašao iz JAT-ovog DC3 aviona, poklona Američke vlade. Udidiljen odbor za doček, sve sa kravatama, čak i jednom leptir mašnom…ali ko je onaj neuredni pubertetlija levo? Eh, kako bi voleo da nisam ja, ali jesam. Pogledajte tu okraćalu plastičnu jaknu, patike na nogama iako je očigledno hladno, raščupanu kosu iznad klempavih ušiju i zgrčeno lice. Nemam pojma kako sam se probio do piste ali očigledno nije bilo prepreke za tog uspaljenog obožavaoca američkog cara sa trubom i slobode koju je u mojim očima predstavljao. To sam bio ja.

Prolaze godine, moja generacija ruši tadašnji svet i prevrće ga na naličje kao polovni grombi kaput naših očeva. Kratimo suknje, otkopčavamo šliceve, ignorišemo norme, rušimo granice, ismevamo običaje, puštamo kose, prašimo gitarama „do daske“  i stvaramo današnji svet. Nametnuli smo svet u kome su Bitlsi postali poznatiji od Isusa, Mik postaje „ser Džeger“ a Milan Mladenović dobija svoj skver u centru Beograda.

Na samom kraju onog veka, odmah posle milosrdnog bombardovanja, dođe mi do ruku knjiga „Ko je platio gajdaša“  novinarke Frensis Stonor Saunders, koja otvara američke arhive i dokumentuje vrlo detaljno način na koji je ta zemlja osvojila svet, mekom silom. I vidim da sam bio samo ginjol navučen na prste Centralne obaveštajne agencije. Gostovanje Luja Armstronga kao i mnoge druge izložbe, knjige, koncerte pa i ljude kojima sam se divio, organizovala je CIA i uspela ono što topovi nisu mogli – da rastoči komunizam i uspostavi svoju imperiju.

Mi bejbi bumersi ne možemo da se žalimo. Proveli smo udobne živote, uživali nemilice, ne bi nam bilo bolje u svetu iz prve polovine 20. veka. Ali, kakav svet ostavljamo iza nas?

Simbol droge seksa i rokenrola Kit Ričards pao je 2006 godine sa drveta i teško se povredio. Dok je bio u bolnici primio je telegram od nama tako dragog premijera Tonija Blera, koji počinje rečima „Dragi Kit, ti si uvek bio jedan od mojih heroja.“ U svojoj knjizi Kit, koga zovu i „Kraljica-majka rokenrola“, odgovara: „Engleska je u rukama nekoga kome sam ja heroj! To je zastrašujuće“.

Šta uradismo?

Aleksandar Mandić

Televizijski i filmski reditelj

Društvo – Politika

Četvrtak  31. decembar 2015. 1 i 2 januar 2016.