Sa zadovoljstvom sam slušao razgovor sa Emirom Geljom na Radio Beogradu 2, pre neki dan. Rođen u Sarajevu, kao mlad čovek došao u Beograd i počeo da radi u Televiziji Beograd gde je dogurao do šefa odeljenja scenografije. Bili smo saradnici, ali već 20 godina nisam čuo o njemu.Otišao je u Kanadu, napravio tamo lepu karijeru, postao i pisac i reditelj, ima zavidan broj projekata na kojima je radio. Razgovor sa njim je vodio Goran Cvetković, reditelj i odličan pozorišni kritičar.

Na početku Emir govori najtoplijim rečima o Beogradu i ljudima sa kojima je radio, koje je visoko cenio i od kojih je mnogo naučio. Onda dođu do devedesetih godina i voditelj pita o akciji Radio Beograda koja se odvijala u tadašnjem Kninu, do koga se stizalo preko balvana, o programskoj akciji koja se zvala „Lako ćemo ako jesmo Srbi.“, kaže voditelj.

- Ispravka – kaže Geljo – Lako ćemo ako jesmo ljudi“

- Ja sam to nekako pobrkao – kaže Cvetković – ne znam zašto.“

- Pa dobro, nema velike razlike – kaže Emir i nastavlja - Ja sam tada počeo da se aktivnije bavim scenografijom i toga dana me pozovu, dođi brzo u redakciju, radi se emisija u Sava Centru, Kninska krajina – Beograd, trebalo bi napraviti scenografiju….Ja nikada nisam bio politički angažovan, ja sam slepo verovao u svu svoju ljubav prema mojoj zemlji, divnoj tadašnjoj Jugoslaviji, još uvek je to moja najveća ljubav. I onda smo u tim mestima upoznali fantastične ljude. Kistanje, sećam se, pa krasan svet, krasan, zaista divni ljudi. Ali, imao sam osećaj, delovali su mi nekako izgubljeno, ni oni nisu znali šta se sve to skupa dešava.

- Kako je došlo do toga, da vi morate da napustite i radno mesto, vas niko nije oterao, vi ste sami odlučili?

- Da, kad sam shvatio da se ta naša država raspada, učinilo mi se da je to možda trenutak, da pogledam gde ću ja, gde će moj jedini sin, šta se tu može desiti, i zaista sam razmišljao, kako ustvari živeti, kako dalje. Onda su mi nacionalisti , onako najžešćeg tipa pomogli u tome da odlučim.U stvari dešavalo se nešto što je neverovatno, svaku noć, oko 3 – 4 sata ujutro su me zvali razni glasovi i prijetili telefonom, budili me. Ja sam odgovarao na to, ako ne na isti način, možda čak i gore … Ja sam odmah znao i svi smo mi znali da mene nije zvao srpski narod, nego me zvao neki idiot ili možda čak neki moj saradnik kome sam ja kao rukovodilac možda uskratio 2%, jer prosto nije dobro radio. I onda se desilo nešto što stvarno zastrašujuće… ovo nikom nikad nisam rekao, evo prošlo je 20 godina i sad to mogu i da kažem, imali smo mačku Milicu, divna mačka „cica Milica“,  i toga dana sam oko 11 sati pre podne našao mačku Milicu zakucanu na vrata nožem kroz stomak, još se pomicala, a ispod je pisalo „Turčine ovako ćemo sa tobom“.

- To je bio Beograd?

- Ne, to nije bio Beograd, to je bio neki idiot i to prosto nije bio Beograd. Nemojte zaboraviti da je Beograd grad u kome se u 19 vijeku, desio Svetozar Marković, da se razumemo, to je Beograd. Ovom se gradu dosta podmeće na tom planu, jer nemojte zaboraviti da se ovaj grad usprotivio čak i vrlo opasnim situacijama, nemojte zaboraviti i onaj civilni pokret otpora, nemojte zaboraviti sve one ljude koji su se borili zaista za Jugoslaviju. I kad sam video šta se desilo – ja nisam to rekao ni svojoj supruzi ni svom sinu, nikad im to nisam rekao, i oni to neće čuti jer žive u Kanadi, a možda i ‘oće – oni su danima nakon toga išli oko bloka i tražili Milicu, misleći da je pobegla. Ja sam to pustio, ali sam tad čvrsto doneo zaključak: odoh!

 

Kako sam samo uživao slušajući, glas koji nas brani od nas samih! Postoji u teologiji mala rasprava o smislu biblijske zapovesti „Voli bližnjega svog kao samoga sebe.“ Na prvi pogled zvuči banalno. Varijacija prastare budističke, konfučijanske, starogrčke zapovesti „ne čini drugima što ne želiš sebi“. Ali ako je akcenat na reči BLIŽNJEGA, misao zrači malo drugačije. Lako je voleti daleke Šveđane, recimo. Ali, pravi je podvig voleti onoga ko nam je blizu. Čik voli Hrvate i Albance, to je nešto.  „Narcizam malih razlika“; kada smo bliski ljubav je na iskušenju, tada je teško voleti „kao samoga sebe.“ Izgledalo mi je da Emir uspeva i reših da mu napišem ovu malu odu.

Ali, kakav bi ja bio reditelj ako vam ne bih priredio preokret. Lako sam našao na internetu intervju Emira Gelja, dat jednom bošnjačkom portalu koji kao svoju misiju navodi da će „nastojati da objavi materijale i istinu o svim genocidima i zločinima koje su počinjeni nad Bošnjacima od strane srpsko-crnogorskih i veliko hrvatskih fašista…. da se sazna istina o holokaustu i svim zločinima koji su se desili nad bošnjačkim narodom u toku krvave agresije na našu Domovinu.“

Te 2005. godine Geljo uglavnom govori o svom radu, o kulturi Bošnjaka ali onda usput, nabrajajući članove Beogradskog kruga iz dvedesetih, kaže da je to „minoran procenat čestitosti za toliku Srbiju…Vjekovne crkvene dogme i revanšizam gubitnika Drugog svetskog rata, naprosto su bili jači..Bijesni psi pušteni su sa lanca.“ Međutim, malo dalje voditelj ga podseća „da je u Beogradu1994 (Emir) učestvovao i u najmasovnijim antiratnim demonstracijama, gde je jasno pokazao svoj stav prema agresiji na BiH.“ To nije bio baš tako „minorni procenat čestitosti“.

Ali: Srbi kao gubitnici Drgog svetskog rata! Gledajući nas danas, možda je u pravu, mi smo od sebe napravili  gubitnike.

Onda sledi ovo: „Da mi je, sedamdestih, ko rekao čemu teži Srbija, mislio bih da je paranoik, a sada znam koliko smo svi mi Bosanci naivni…. Uočivši da je TV generator srbijanskog fašizma dao sam ostavku na rukovodeću poziciju, prešao u scenografe što mi je dalo mnogo slobodnog vremena.“ Dakle on, za razliku od mnogih od nas nije smenjen, otpušten, ili otišao iz tog „generatora fašizma“ nego je prešao na lakši posao.

Govoreći o jednom projektu u kome je učestvovao kaže „Sintia Asferger i Damir Andrei su osjetili ljudsku potrebu da na neki način pomognu tom napaćenom narodu i odlučili napraviti snažnu predstavu koja će širiti istinu o brutalnoj agresiji na Bosnu i Hercegovinu….Svi mi moramo raditi na nadgradnji tradicije i kulture, u čemu su nas desetljeæima spriječavali… jer na našoj slabosti, neartikulisanosti, gubljenju identiteta godinama su radile ozbiljne državne ustanove.“ Trljam oči: Jugoslavija koja je radila na gubljenju muslimanskog identiteta!? U kojoj sam ja zemlji živeo? U zemlji koja je Emirova najveća ljubav.

Pri kraju Emir pominje svoj scenario za film koji se priprema: „Tekst “Kolo” (Wheel Dancing) počinje upozorenjem da “… ako ne podnosite scene brutalnosti ne čitajte ovaj tekst.” Radnja se odvija u Bosni 1995.“ Nešto mi govori da će taj narod koji igra kolo teško moći da se raduje ovom filmu.

U dugačkom razgovoru nema ni traga o tome da su možda i Bošnjaci imali neku ulogu – osim uloge žrtve – u jugoslovenskoj tragediji.

Voleo bih da je ovaj 10 godina stariji Emir zaista postao mudriji. Ali, kako da u to poverujem?

Završiću hrišćanski: ko sam ja da mu sudim.

Aleksandar Mandić

Televizijski i filmski reditelj

Mera za meru – Politikin kulturni dodatak

Subota 30. maj 2015.