Oni koji uživaju u plodovima savremene kulture dobro znaju da nije lako sačuvati se od foliranata, nadobudnih improvizatora, uobraženih „velikih“ imena ili prosto, običnih gluposti koje se predstavljaju kao ekskluzivna umetnost.

Sa galerijama je najlakše. Ne idem na otvaranja, tamo treba čestitati autoru. Nisam neki stručnjak za slikarstvo pa najčešće virim kroz izlog galerije, tako odlučujem da li ću ući. I to nije bez rizika, ponekad autor/ka sedi unutra u pustoj galeriji, možda sa nekim ćaska i pažljivo posmatra kretanje retkih posetilaca. Onda se morate praviti kako ste zainteresovani i zadržati se duže, nije red da povredite njihovu veru u to što rade. Ponekad vam siroti umetnik hvata pogled i netremice vas gleda u oči, žedan komplimenta. Nije baš prijatno. Upozorenje: Oktobarski salon ne obilazite, već zaobilazite. Možda je ovo uputstvo višak, tamo i inače nema žive duše.

Bioskop je lako prebroditi. Oni sa ekrana ne vide kad bežim, obično mi je dovoljno dvadesetak minuta da znam da li ću izaći. Filmove gledam skoro isključivo na netu ili diskovima (da ne čuje moj drug Rale Zelenović), pa se ne izlažem rizicima premijera i svedočenjima prisutnih kolega koji mogu da vide kad odlazim.

Sa knjigama je komplikovano. Čitajući novine i prikaze izgleda da se u Srbiji štampaju samo svetski hitovi, bitna, značajna, važna, ključna, prekretnička, izuzetna, monumentalna i nagrađivana dela. Kome verovati? Sedim u knjižari, listam, čitam, proveravam. Sa poezijom je lakše, brzo se može videti talenat ili manjak istog (kao što bi se izvoleo izraziti policajac, advokat, pa i neki od uglednih intelektualaca), mnogo češće ovo drugo. Moderna poezija je uglavnom pomalo čudna proza, grafički razbijena u redove koji sadrže svega po nekoliko reči. Sa pravom prozom je teže. Raspitujem se kod prijatelja, dobrih čitača, oni kod mene…nije lako pronaći onih 3-4 postotka knjiga koje zaista vrede. Posle takve istrage odlučim ponešto i da kupim a šansa da sam pogrešio je velika. Knjige su blagoslovene jer vođenje ljubavi sa njima nema svedoka. Batalite knjigu i niko ne vidi. Sjajna stvar.

Koncerti su nezgodni. Biram program, ne toliko izvođača. Ako je to muzika koju volim, ne mogu je mnogo upropastiti. Pažljivo zaobilazim bezmalo sve nastalo posle Stravinskog. U sred dela se ne može pobeći, ali srećom postoje stavovi pa je lakše. Nažalost, vidi se kako bežite, ali tu neprijatnost zaboravite odmah napolju, čim udahnete vazduh i nađete se u sred života. Kakvo olakšanje!

Najgore je u pozorištu. Premijere preskačem, tu svi motre jedno na drugo. Ako ostanete do kraja, obavezno će vas pitati kako vam se dopalo i time vas staviti na velike diplomatske muke. Ako ne valja, a uglavnom ne valja, treba izaći na očigled svih, uključujući i glumce na sceni. Neprijatno. Uz to, obično iza poslednjeg reda stoji reditelj i nadgleda kako publika reguje. Prolazeći pored njega stičete smrtnog neprijatelja i bićete proglašeni za neznalicu koji nije dorastao da shvati svu genijalnost modernih pozorišnih recitala koji štite tekst od mizanscena, pokreta na sceni. Ili, teksta i nema, samo parole i nekakvo muvanje i skakanje po bini. I tu se raspitujem, čitam kritike, ali ipak se prečesto osećam kao da me neko steže oko grla. „Dajte mi svetlosti….“ kaze Klaudije prekidajući scenu „Mišolovka“ u Hamletu. Razumem ga odlično. I dodajem: „Vazduha, vazduha…“

Pošto volim pozorište, idem na obične, redovne predstave i prvo pravilo koje primenjujem jeste da biram sedište sa strane i što više pozadi. Teškoća je što se odatle veliki delovi teksta ne razumeju jer je u modi mrmljanje, koje se prodaje kao „prirodan govor.“ Ipak, tako mogu da uteknem skoro neprimetno a da ne predstavljam primer i alibi za druge. Još jedno upozorenje: budite veoma oprezni oko Bitefa, tu mogu lako da vas pridave.

Najveći deo moderne umetnosti je nerazumljiv, opsednut negiranjem kanona, prosto ne znate u čemu je stvar. To vas dovodi do strepnje da ste glupi i neobrazovani, za razliku od ovih okolo koji sa pažnjom i „razumevanjem“ prate događaje. Srećom, u mojim godinama sam dovoljno mlad i dovoljno mator  pa se ne ustručavam da priznam nerazumevanje, tražim objašnjenja. To ponekad pomogne, razjasni se smisao toga što pratite, ali to se dešava tako retko! Objašnjenja najčešće nema ili su toliko glupa da je to neverovatno.

Dakle, čuvajte živu glavu, ne dajte da vas uguše, ali ne odustajte. Uživajte u umetnosti, u radovima talentovanih ljudi kojih uvek ima.

Aleksandar Mandić

Televizijski i filmski reditelj

Mera za meru – Politikin kulturni dodatak

Subota 22. novembar 2014.