“Kiš je bio sav od jednog komada “ kaže, potpuno tačno, Mark Tompson u svojoj knjizi o Kišu. Bio je najslobodniji, najnezavisniji čovek koga sam u životu video. Kada je postao pisac, sve najgore u svom zivotu već je prošao, živeo je bez straha. Osim onoga koji je nosio u genima i koji nije imao veze sa realnošću. Otmena hrabrost.

Bio je slobodan od stvari; nije imao kuću, kola, kuče, televizor…i nikad dovoljno za najveće uživanje – lepu kafanu. Što nije značilo da ste mogli da platite umesto njega. Imao je nešto odeće i one knjige u kojima bi imao šta da podvuče.

Nikada ga nisam čuo da nekome povlađuje zbog kakvog interesa.U jednom času, kada se proširio glas da je siguran kandidat za Nobela, pozvali su ga iz izdavačke kuće “Grasset” da pređe kod njih. Moćan izdavač, sposoban da plati i poradi oko nagrade. Kiš tada živi veoma skromno i bila bi to ogromna promena za njegov život u Parizu. Trebalo je da prvo štampaju “Čas anatomije” ali su tražili da se ublaži oštar jezik te knjige. Dobili su odgovor: “Gospodo, budimo jasni, neću promeniti ni jedan zarez, ni jednu tačku.”

autor: D.StojanovićTačno je znao koliko vredi to što piše, znao je to bolje od svih, zato što je znao više od svih oko njega. Naravno da je bio zadovoljan kada ima dobrog čitaoca, nekoga ko vidi sjaj i majstorstvo njegovih knjiga. Istovremeno, nikako nije voleo priču o literaturi, ta priča je tako često banalna i lična; bila mu je dosadna i nekako skrnavljujuća. Uživao je u činjenicama života, onim zbivanjima koja mogu u nekom trenutku milosti da dožive uobličenje.

U “Savetima mladom piscu” kaže: “Ne piši za elitu, elita ne postoji, elita si ti”. Nije propuštao priliku da se ruga elitizmu i snobizmu. Otvoreno je mrzeo, prezirao svakog ko se propinje iznad drugih. Ponekad sebi laskam da sam od njega naučio da se oduprem nadutima, bilo kome ko se gordi među ljudima. Kako bi bilo lepo da sam u pravu, da sam makar donekle ispunio taj Danilov primer.

Još jednu lekciju je nudio svima, uzgred i neprimetno. Nikada nije komentarisao nečiji privatan život niti učestvovao u širenju tračeva.  Bolni trag iskustva,  pouka jednog života koji je najveće lične muke, svoje i tuđe,  već  video. Još jedno gospodstvo – retkost koju je predstavljao izumreće, dakle, sa njim – da parafraziram Kišovu Autobiografiju.

Kada bi ga upitali odakle je, odgovor je glasio “From Afrika ćentrale”. To je bio stav prema modnim pitanjima o identitetu. Znao je tačno ko je i da pripada jeziku na kome piše. I sasvim mu je tu bilo udobno. Bio je i ostao Beograđanin iako se često može čuti suprotno, kako je Kiš odbacio Beograd jer  grad nije umeo da ga ceni.To apsolutno nije tačno i o tome svedoče mnogi detalji. Naprimer, ovako odgovara 1987.godine ispred TV kamera na pitanje da li se vraća u Beograd zbog nostalgije: “Da, zapravo nostalgija za zemljom, za prijateljima, za starim dobrim vremenima naših svađa, koje su me na neki način i oterale odavde, a koje su mi na neki način vrlo potrebne. Pa dobro je to što sam među svojima, među prijateljima i svojim neprijateljima. Tako da nisam u jednoj ravnodušnoj i hladnoj sredini koja me prima isključivo na književnom planu – tamo gde me prima – nego u jednoj prirodnoj sredini sa svim dobrim i zlom što ta sredina nosi.”

Radi se o izneverenim, rekao bih, ljubavnim očekivanjima. Danilo je verovao da će Grobnica za Borisa Davidoviča u njegovom Beogradu biti dočekana kako zaslužuje ali su ozbiljni prikazi izostali a umesto toga došle su optužbe za plagijat. To ga je pogodilo duboko i bolno, sredina koju je voleo i za koju je verovao da ga prihvata, izneverila ga je. Odlazi u Pariz ali ne propušta da kaže: “Niko sebe ne isključuje iz zajednice bez žaljenja”.

Eto jedne dirljive pukotine nežnosti u tom “čoveku od jednog komada.” Ta potreba za ljubavlju u njegovom životu zaslužuje posebnu disertaciju, knjigu, koja bi u središtu morala da ima Danilovu majku. Zbog njegovog dela, u centru je uvek otac, ali za njegov život (a u mnogome i za delo) važnija je majka. OTAC EDUARD JE ZA DANILA BIO LIK, ALI JE MAJKA DANICA BILA LIČNOST. “Ne mogu da pišem o majci” govorio je, ”istina o njenoj patnji je toliko strašna, nespojiva sa ironijom, a ironija (distanca) je ključ za književnost. ”Kada neko sa 16 godina isposluje specijalnu dozvolu od bolnice da u poslednjim i dugim mesecima teške bolesti bude neprekidno uz majku, onda tu nema mesta ni potrebe za jeftinom psihoanalizom, taj trag koji ostaje u Danilu je jasan, a dimenzije tog gubitka očigledne.  Ne znam za sličan primer.

Teško mi je da napišem da je bio preosetljiv. Nije to tačno, bio je osetljiv koliko je morao biti, manje od toga ne bi bio on. Opet, bila je to svest o sopstvenoj vrednosti. Ali, Beograd ga je voleo i voli ga kao retko koga. On je princ naše literature. Na prste su se i tada mogli nabrojati njegovi neprijatelji, a i danas, osim dve-tri zlonamerne budale, ljubav za njega raste.

Mirno spavaj Daniluška.

Aleksandar Mandić

Televizijski i filmski reditelj

Tumačenja – Politikin kulturni dodatak

Subota 20. februar 2016.